Архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара: „Духовне основе општежитељног манастира“

Објављено: 13.10.2025.

Текст се објављује поводом 35. година од поновног успостављања општежитељног поретка у манастиру Хиландару

Предавање Високопреподобног архимандрита Методија одржано 3. октобра 2014. године на скупу монаштва Митрополије јекатеринбуршке Руске Православне Цркве поводом 700-годишњице од рођења Преподобног Сергија Радоњешког, који је одржан у манастиру Светих царских мученика на Ганиној јами.

ДУХОВНЕ ОСНОВЕ ОПШТЕЖИТЕЉНОГ МАНАСТИРА

У житију преп. Сергија Радоњежског, великог руског светитеља и чудотворца, говори се о томе да је, у време када је живео са својим монасима у новооснованој обитељи Свете Тројице, добио посланицу од тадашњег Цариградског патријарха, свјатјејшег Филотеја, којом је похвалио његово врлинско живљење по Богу и којом му је дао благослов да испуни оно најважније – да устроји општежиће. Када је преподобни упитао светог митрополита Алексија за његово мишљење по овој ствари, он се сложио са патријарховим предлогом и посаветовао га је да га прихвати. Постоји мишљење, да је сам преп. Сергије покренуо ово питање, тј. да мисао о завођењу општежића припада њему самом. У сваком случају, ова три поменута света мужа су се у потпуности сложили, да је општежитељно устројство манастирског живота веома важно и корисно. Зашто?

Зато што је општежитељни живот најсавршенија заједница, која као свој узор има Спаситељев живот у телу1  и зато што духовне основе општежића почивају на самом Светом Писму. Најбољу потврду за ово налазимо у списима св. Василија Великог, који и ако није порицао скитски начин живота, беше неуморни заговорник киновијског општежитељног идеала, као јединог истоветног јеванђелском идеалу, по коме су љубав према Богу и љубав према ближњем – нераздвојни2.

ЖИВОТ ГОСПОДА И ЊЕГОВИХ УЧЕНИКА КАО УЗОР ОПШТЕЖИЋА

У свом делу Подвижнички устави, о идеалу општежитељног монаштва Св. Василије Велики пише: “Управо се они заиста угледају на Спаситеља и Његов живот у телу. Спаситељ је, окупивши скуп ученика, све учинио заједничким за апостоле, чак и себе самог. Тако се и они, потчињавајући се свом игуману и добро се  придржавајући правила живота, тачно угледају на живот апостола и Господа.”3  “Оно за свој образац има свете о којима је у Делима апостолским написано: А сви који вероваше беху на окупу и имаху све заједничко (Дап.2,44), и још: А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Дап.4,32).4”  Отац Георгије Флоровски чак претпоставља, да је св. Василије Велики имао жељу да аскетски, општежитељни живот истакне као “друштвени идеал” који би био супротност раздорима и распадима које је гледао унаоколо, па и у хришћанској средини и да преко тог идеала “васпостави једнодушност” и “споне света”, па макар и изабране мањине5.

СВЕТО ПИСМО КАО ДУХОВНА ОСНОВА ОПШТЕЖИЋА

А) Општежиће – тело Христово

У дванаестој глави Посланице Римљанима, св. ап. Павле пише  да ми верни чинимо једно тело у Христу као Глави, док смо појединачно један другом удови   (Рим.12, 4-8); а исто то поручује и Коринћанима (I Кор.12, 27). Почев од св. Василија Великог и други оци су за братију општежића уптребљавали ово поређење.

Василије Велики, дајући предност заједничком животу у односу на усамљенички, пише: “Уколико се, дакле, у Духу Светом у сагласности не сакупљамо у слкад једног тела, него свако изабира усамљеност (не служећи изграђивању опште користи ради богоугађања, већ задовољавајући страст самоугађања), као раздељени и раздвојени међу собом нећемо бити у стању да очувамо узајамну везу удова, њихово узајамно служење и потчињавање Глави, тј. Христу. Јер, при раздељеном животу ми се не можемо радовати са оним који се прославља, нити страдати са оним који страда (Рим.12,15), будући да не можемо знати стање ближњег.6”

Преподобни Теодор Студит објављује: “Многи смо једно тело, а по себи смо уди један другоме: један заузима место ока, други – ува, онај – носа, овај језика; неко – руке, а неко – ноге.”7  

Потпуно исто је поучавао и ава Доротеј: “Шта ви мислите да су општежића? Зар не мислите да су она једно тело и удови једни другима? Управа је глава, они који пазе и исправљају су очи, они који доносе корист речима – уста, они који слушају – уши, који раде су руке, а ноге су они који се шаљу и који имају послушања. Ако си глава, поучавај. Ако си око, пази и примећуј. Ако уста, говори и користи. Ако уво, слушај. Ако рука, ради. Ако нога, служи. Нека сваки служи телу по својим силама и нека се стално стара да помаже другоме, било поуком, било храњењем братовљевог срца речју Божјом, било утехом у време жалости, било пружањем руку ради помоћи и служења. Једноставно, нека се сваки према својим силама стара да има јединство са другима. Јер, што се неко више сједињује са ближњим, то се више сједињава са Богом.8”  Даље, ава Доротеј показује примером, да је општежитељна заједница идеално место за испуњавање јеванђелског идеала – нераздвојне љубави према Богу и ближњима (Мт.22, 36-40). “И да бисте боље схватили даћу вам један пример од отаца. Замислите један круг на земљи. Предпоставите да је овај круг – свет, а само средиште круга – Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви и животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико они, сразмерно улажењу, постају ближи Богу и једни другима; колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо са Богом”9

Б) Општежиће – откровење обећаног Царства

Св. Василије Велики је још тврдио, да монаси у општежићу унапред стичу добра обећаног Царства, а да својим врлинским животом и општењем јасно изображавају живот и стање у овом Царству.10  Дакле, општежиће је место на коме се, кроз јеванђелски живот монаха, открива слава долазећег Царства Божијег. Да би ово боље схватили, можемо направити још једну паралелу са  Светим Писмом. Сетимо се једне од прича о Царству, коју је Господ испричао својим Ученицима: „Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва“ (Мк.4, 26-29).

  • …као човјек кад баци сјеме… – ове речи можемо тумачити као одлазак у манастир. Монах се одриче целог себе, па и самог свога живота (ср. I Кор.15, 36), ради служења Богу. О томе архим. Емилијан Симонопетритски, тумачећи Житије преп. Нила Калабријског, каже да је његов одлазак у манастир са циљем “… да се укопа у земљу, као што се и семе укопава … ”
  • …баци сјеме у земљу; шта у нашем случају представља земља? – Преп. Пајсије Светогорац у својим Посланицама пише: „Требало би да наше светско настројење, пошто умре, постане хумус, да би се у нама развило божанско настројење.“11
  • …и устаје ноћу – у овим речима можемо препознати богослужења и монашко молитвено правило, јер се у највећој мери дешавају ноћу, када остали свет спава
  • …и устаје/…/дању – у овим, пак, речима можемо препознати свако- дневна монашка послушања
  • … и сјеме ниче и расте, да он и не зна – заиста се тако и дешава у животу монаха који се ревносно подвизавају и божијом благодаћу усавршавају у врлинама: Господ од њих крије степен њиховог духовног напретка. По чудесном духовном закону, колико монах више напредује, толико сматра себе грешнијим и удаљенијим од Бога.
  • Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу – Трава (зелена биљка) представља почетно стање, за које су својствени страх Божији и испуњавање заповести; клас је опет напредно стање, када монах већ задобија врлине и учи се да пребива у чистој, срдачној молитви; а пшеницу разумемо као  стање савршенства, када се рађају и плодови овог савршенства: сједињење и савршена љубав ка Богу, иступљење и зрење.
  • А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва – Када се ученик Григорија Синаита, који је живео у скиту Магула, молио Богоматери, тражећи од Ње да му покаже колико има монаха који се спасавају на Светој Гори, јавио му се глас у ноћи, да изађе из келије и да погледа на високо брдо. Он је изашао и видео Царицу Небеску где над брдом  стоји у неисказаном светлу, а око Ње велико мноштво огњених стубова. Чуо је глас: „Огњени стубови – то су атонски оци; и да можеш да избројиш звезде небеске, пребројао би и преминуле атонске подвижнике; напоследак ће их бити још више.“ Тако можемо разумети шта представља небеска жетва, жетва за обећано Царство.

Да је обавеза монахујућих да примером свог врлинског живота проповедају Јеванђеље, говорио је и Старац Пајсије Светогорац, који је указивао на то да монаси не помажу људима тако што проповедају Јеванђеље са амвона, већ да они живе Јеванђељем, те се тако Јеванђеље проповеда на најбољи начин – примером, оним чега је жедан свет, нарочито данашњи.

В) Општежиће – свакодневно испуњавање заповести и стицање врлина

Још један стих из Посланице Римљанима користи св. Василије Велики да би указао на једну велику разлику и предност заједничког живота у односу на усамљенички и тиме поставља још једну, веома важну, духовну основу општежића: Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се они оправдати који испуњавају закон (Рим.2,13). Он опомиње колико је важно да монах свакодневно има прилику за покретање својих душевних сила, кроз испуњавање заповести, да би могао да запази своје недостатке, или позна напредак у делима.12 Све ово они који живе усамљено немају: “У чему ће, наиме, он показати смиреноумље уколико нема човека пред којим би се могао смиравати? У чему ће показати милосрђе кад је удаљен од општења са многима? Како ће упражњавати стрпљење када нема никога да се противи његовим жељама? Онај ко каже да му је за усавршавање нарави довољно изучавање Божанствених Писама налик је на онога ко се учи да зида, али никако не зида /на делу/, или ко учи ковачки занат, али нема намеру да научено оствари на делу. И сам Господ се, из превеликог човекољубља, није ограничавао само на поучавање речју. Да би нам дао тачан и јасан пример смиреноумља у савршенству љубави, Он сам се опасао и опрао ноге ученицима.”13

Преп. Јован Синајски, списатељ Лествице, открива нам један делотворан начин за достизање бестрашћа, али који је доступан само општежитељним монасима: “Онај који стреми бестрашћу и Богу, сматра потпуно изгубљеним сваки дан у који га нико не би грдио.”14  И архимандрит Емилијан Симонопетритски је изричит: “Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане свет ако око њега не постоје људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примедбама, својом лењошћу, злобом, клеветањем. Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им, него реагујеш, за тебе нема спасења, нити духовног напретка, јер то чини да човек бива зрео. Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот, постаје човек коме и мува смета.”15

Колико је све ово не само веома битно, већ има и суштински значај за монаштво, показује нам и чињеница да има своје место у Чину монашке схиме. Наиме, свештенослужитељ који врши овај чин, ономе који је приступио светом жртвенику ради пострига, саветује да “не избегава ни злостављање ни понижавање од људи” јер би тиме себе “ометао у идењу за Христом”; а напомиње му и да ће бити “вређан и исмеван, ружен и гоњен”, али да се тиме “одликује живот по Богу.” Овде се намеће једно питање: ако је општежиће “небо на земљи”16 одкуда ту онда злостављања, понижавања, исмевања, гоњења…? Може бити да духовни наставници ово користе као лек, а може бити и услед слабости братије, јер ми смо сви на путу ка обожењу и на том путу се пројављују и људске слабости.

Сви хришћани, а особито монаси, угледају се на св. апостола Павла који  нам је оставио пример како треба себе проверавати код других: да како не трчим или не трчах узалуд; (Гал.2,2). Живот у општежићу, дакле,  има ту предност, што даје монаху могућност да живећи у заједници, свакодневно проверава своје духовно напредовање. Јер по св. Василију човек који нема  “никога ко би оценио његово дело, може помислити да је достигао до савршенства заповести.”17  И преп. Јован Синајски, на сликовит начин говори о истој ствари: “Коњу који је упрегнут сам, често се чини да трчи довољно брзо. Но када је упрегнут са другим коњем, тада по овоме другом упознаје своју спорост.”18

У нашем манастиру Хиландару, десио се један догађај са монахом Георгијем Витковићем. Он је, на почетку свог монашког живота на Св. Гори био послушник код старца Јосифа Исихасте и тада је још носио мирско име – Бранко. После блажене кончине старца Јосифа, замонашио се у руском манастиру светог Пантелејмона, а касније је неколико пута мењао место обитавања. У време догађаја који сам хтео да опишем, о. Георгије је био настањен у скиту Св. Тројице, удаљном један сат хода од Хиландара. Истовремено, у манастиру је имао своју келију у којој скоро да није било ничега осим једне солидне збирке духовних књига. Ову келију није закључавао и сматрао је да је то доказ његове победе над среброљубљем. У Хиландару је тада живео и један простодушни монах Симеон. Он је имао обичај, по својој простоти, да госте из Србије, монахе и свештенике, одводи пред келију о. Георгија и да им из ње даје на поклон неку од његовх књига, не питајући никада  овога за сагласност. Када је о. Георгије сазнао за ово приликом једног доласка у манастир, у гневу је почео да виче на о. Симеона. После неколико минута је схватио свој пад и удаљио се погнуте главе. Потом је једном монаху рекао: “Благо вама који живите у општежићу, јер сваког дана можете да проверавате себе. Ја сам, боравећи у самоћи, мислио да сам победио среброљубље и гнев, али данас сам схватио своју слабост.”

Из свега предходног је јасно да је општежиће место на коме је могуће достићи обожење кроз напредовање у свим врлинама, а посебно у три монашка завета. Кроз  потчињавање једних другима, у љубави и слободној вољи и кроз живот у средини где је сва имовина заједничка, испуњавају се завети послушности и сиромаштва. У вези са испуњавњем завета девствености оних који живе општежитељним животом, битна је једна напомена преп. Јована Синајског: “Бестрашће тела стечено подвигом безмолвија, са честим одласком у свет не остаје непоколебљиво; а оно бестрашће које долази од послушности, свуда је поуздано и непоколебљиво.” 19

Г) Душа и тело општежића

Пошто долазимо из манастира Хиландара, за крај бих навео једно виђење општежића из хиландарског типика нашег ктитора, св. Саве. У глави 9. он пише: “Јер као што смо ми састављени из двога, тј. из душе и тела, тако су /састављене/ и ствари у манастиру. Као душа његова могла би се наравно разумети цела богољепна служба у пјенију /богослужење/, а као тело сам манастир и оно што је корисно нашим телима.”

“Држ’те се, држ’те се, и опет кажем: држ’те се, тркачи, браћо подвижници, слушајући онога премудрог човека који о вама говори: Као злато у калионици  – или боље, у општежићу – испробао их је Господ, и као жртву паљеницу примио их је у недра своја (Прем. Солом. 3, 6). Њему слава и власт вечна са беспочетним Оцем и Духом Светим и обожаваним. Амин.”20

На дан преп. Силуана Атонског                          

Архимандрит Методије

11/24. септембра 2014. г. г.

Свети манастир Хиландар

  1. Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18. ↩︎
  2. Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 66. Манастир Хиландар, 1997. ↩︎
  3. Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18. ↩︎
  4. Св. Василије Велики, Опширна правила, питање7. ↩︎
  5. Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 67. Манастир Хиландар, 1997. ↩︎
  6. Св. Василије Велики, Опширна правила, питање7. ↩︎
  7. Преп. Теодор Студит, Мало оглашење ↩︎
  8. Поуке аве Доротеја, поука 6. ↩︎
  9. Исто ↩︎
  10. Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18. ↩︎
  11. Старац Пајсије Светогорац, Посланице ↩︎
  12. Св. Василије Велики, Опширна правила, питање 7. ↩︎
  13. Исто ↩︎
  14. Преп. Јован Синајски, Лествица, поука IV. ↩︎
  15. Архим. Емилијан Симонопетритски, Благодатни пут, стр. 103. Манастир Жича, 2011. ↩︎
  16. Преп. Јован Синајски, Лествица, поука IV. ↩︎
  17. Св. Василије Велики, Опширна правила, питање 7. ↩︎
  18. Преп. Јован Синајски, Лествица, поука XXV. ↩︎
  19. Исто, поука XV. ↩︎
  20. Преп. Јован Синајски, Лествица, поука IV. ↩︎